Realno gledano, biti osoba sa invaliditetom je sranje. To će vam reći i same osobe sa invaliditetom, njihove porodice i prijatelji. Ne može se rangirati težina situacije u zavisnosti od toga da li ste se sa invaliditetom rodili ili ste ga tokom života stekli.
Bol, osećaj nemoći, odbačenosti i često preteranog sažaljenja drugih su isti u oba slučaja. Jedino što prilikom fatalnih povreda dolazi do onoga čega se većina ljudi tokom života plaši, a to je promena. Kada vam se tako nešto dogodi, više nema povratka na staro, normalno stanje. Tada štap, kolica ili štake postaju uobičajene stvari, nešto što se podrazumeva da imate, poput priveska za ključeve ili maskice za smartfon.
Najgore je što su teške povrede, kao i većina stvari u našim životima, potpuno nepredvidive. Ne postoje ljudi sa fizičkim predispozicijama za saobraćajnu nesreću. Svakog može da udari auto na pešačkom, da mu pucaju u kolena u noćnom klubu ili da bude osakaćen zbog zalutale kasetne bombe od pre petnaest godina . To je ovde maltene svakodnevnica. Nakon toga, pod uslovom naravno da preživite neki od scenarija, slede razne terapije, grupe za podršku, ali i suočavanje sa realnošću – morate da živite sa tim, svidelo se to vama ili ne, u ovoj državi, gradu, svideo se on vama ili ne.
Ukoliko posedujete bilo koji predmet sa točkićima, ne moraju to da budu invalidska kolica, mogu i ona za nabavku ili skejt, svesni ste da biste se lakše kretali kroz Đavolju varoš, nego niškim trotoarom. Kada idete peške nema nikakvih problema, ali ako vaše kretanje uključuje lagere, onda su vam potrebni čelični živci i mišići.
Hteo sam da saznam sa kakvim se problemima suočavaju osobe u invalidskim kolicima u Nišu, da testiram i sebe i njih, pa sam odlučio da sednem u kolica i obrnem koji krug po gradu. Ljudi iz organizacije Akcija i pomoć su mi obezbedili vozilo, kolega je pristao da fotka, a ja sam išao na trčanje kako bih malo poradio na svojoj kondiciji pred ovaj eksperiment. Problem je što sam tako trenirao samo noge koje u ovom slučaju uopšte nije trebalo da koristim. Kreten.
Našli smo se ispred škole “Učitelj Tasa”. Dok je kolega gledao nešto oko aparata, ja sam isprobavao kočnice i vožnju u rikverc. Nekoliko minuta kasnije, tehnika je bila spremna, pa sam opustio kočnice i krenuo prema gradskoj opštini.
Prvih desetak metara je sve bilo okej. Asfalt je bio dobar, mada su mi kolica konstantno vukla u levu stranu, nekako sam uspevao da ih kontrolišem. A onda sam naišao na prvu prepreku – ivičnjak visok dva centimetra. Kapiram da je uz malo vežbe moguće savladati ovo penjanje, ali meni je ovo bio prvi dan. Pokušavao sam razne taktike i jedino sam uspeo da udarim prednjim točkovima u ivičnjak i pođem u rikverc, rizikujući da me udare kola.
Mučio sam se sa ivičnjakom koji minut i baš kada sam hteo da odustanem i pođem ulicom, jedna devojka mi je prišla i pitala da li mi treba pomoć. Čoveče, da li je trebalo da završim u kolicima da bi me startovala neka riba? Trebalo bi ovo malo češće da praktikujem. Pomogla mi je da se popnem na trotoar, pa sam nastavio dalje.
Nisam se vozio ni dvadeset metara, a već sam naišao na novu prepreku, zapravo, bio sam u njoj. Zaglavio sam se u rupu u asfaltu. Za ovakav teren mi je potrebno vozilo s gusenicama, a ne kolica, pomislio sam. Kako se rupa nalazila između zgrade i parkiranih automobila, nije bilo prostora za neki manevar. Uz cimanje napred-nazad i psovke koje ne bih da ovde citiram, uspeo sam da se iskobeljam. Ruke su krenule da me bole i hteo sam da ustanem iz kolica, ali nisam bio ni na polovini svoje osmišljene putanje, pa rekoh sebi: “Jebi ga, put pod točkove.”
Već sam iz daljine video da nema apsolutno nikakve šanse da se popnem uz sledeći ivičnjak. To je bio onaj debeli, desetak centimetara visok ivičnjak o koje smo krivili točkove BMX bicikala kao klinci. One devojke od malopre odavno nije bilo na vidiku, a niko se nije ponudio da mi pomogne kada sam prišao ivičnjaku, pa sam krenuo ulicom. Niko od vozača me nije psovao, što je za mene bilo novo i prijatno iskustvo, jer kada prolazim skejtom, uvek me pošalju u obilazak genitalija moje majke.
Ulazak u opštinu je prošao super. Imaju rampu koja nije postavljena pod uglom od sedamdeset stepeni i cirkuliše veliki broj ljudi, pa su mi neki pomogli i oko vrata. Ali tako je bilo samo u opštini. Vozeći se kroz grad, gledao sam objekte u koje uopšte nisam mogao da uđem. Menjačnice, prodavnice, banke, podzemni prolaz, sve su to sada za mene bile prepreke koje ranije nisam primećivao idući peške.
Razmišljao sam kako bi bilo da uđem u autobus. Da li bih se nekontrolisano kretao napred-nazad, izleteo kroz harmoniku na kružnom toku ili slomio vrat pri silasku? Bio sam na stajalištu i čekao.
Zanimao me je izraz lica konduktera koji mi govori “E, jebi ga, sinko, hvataj taksi”, ali desilo se upravo suprotno. Kada je autobus stao, vozač je izašao i oborio rampu iz koje je izletela prašina direktno u moje oči. Kada sam ponovo progledao i ušao unutra, kondukterka je napravila prostor za mene i pitala me u kom pravcu mi odgovara da mi stoje kolica. Šta je ovo? Je l’ sam ja bio u gradskom autobusu ili na Lufthanzinom letu za Frankfurt? Izlazak iz busa je bio zabavan, jer vas negde na polovini rampe uhvati brzina, pa sam imao i mini extreme performans.
Ali i ovo je bio izuzetak jer je naišao nisko-ležeći autobus. Već u sledeći nisam mogao da uđem. Predložio sam im da me vuku makar do sledeće stanice, ali nisu pristali.
Trebalo je da platim neke račune, pa sam se uputio prema glavnoj pošti. Poslednjim atomom snage dogurao sam se do zgrade pošte i video ono što svakog dana vidim, samo što sam sada gledao iz drugačijeg ugla. Video sam stepenice. Samo stepenice! Nigde rampe, lifta, bilo čega. Je l’ imate makar neke daske? Ovo je glavna pošta, zar po nekom zakonu ne bi trebalo da postoji prilaz za kolica? Pa, ljudi, to bi čak i vama olakšalo prijem i iznošenje pošiljaka.
Nisam mogao više, leđa su me ubijala, glava je htela da mi eksplodira, a ruke su mi bile prljave i drhtale su od bola i napinjanja. Digao sam ruke tj. noge i ustao iz kolica. Kada sam pogledao na sat, video sam da je prošlo svega sat i po vremena. Sat i po vremena i već sam bio na korak od kliničke smrti, ne mogu da zamislim onda kako izgleda ceo dan u ovome. Otišao sam kući, istuširao se, jeo i spavao satima.
Sutradan sam shvatio da sam nasekirao komšiluk. Prišli su mi ljudi iz fotokopirnice, čovek koji na uglu prodaje cveće i tip sa kojim sam igrao fudbal kao klinac i poslednji put razgovarao pre sedamnaest godina. Svi su mi pričali isto – da nisu mogli da veruju kada su me videli u kolicima, da su hteli da priđu i pomognu, ali ih je bilo sramota. Hm, nisam znao da ovi ljudi iz kraja toliko brinu o meni.
Ali ne radi se ovde o meni. Ja sam ustao, evo hodam, mogu da krenem da treniram umetničko klizanje sutra. Šta sa ostalima, sa ljudima kojima vožnja u kolicima nije eksperiment, tema za tekst i slično? Išao sam samo do nekih javnih institucija i, okej, uz malo više muke može i tamo nekako da se upadne, ali ne možete da kažete da je plaćanje računa i vađenje izvoda iz matične knjige rođenih nenormalno zabavno iskustvo. Šta je sa bibliotekama, bioskopima, klubovima? Postoji velika šansa da poginete silazeći peške u neke od klubova, a kamoli u kolicima ili na štakama.
I daj prekinite sa tim “osobe sa posebnim potrebama”, ili makar preformulišite. Osoba sa posebnom potrebom je na primer Vučić jer ima posebnu potrebu da svima živima priča kako samo on radi i ustaje u 7. Ili Palma koji ima posebnu potrebu da vozi auto kroz pešačku zonu. Tako da ne bi trebalo to da mešamo. Osobe sa invaliditetom u Srbiji su samo obični ljudi u zemlji sa rupama. U zakonu i u asfaltu.
vice.com