Međunarodno ispitivanje pokazalo je da transplantacija matičnih ćelija može da donese velike pozitivne promene za mnoge obolele od multiple skleroze, izjavili su lekari koji su učestvovali u toj analizi.
Rezultati međunarodnog ispitivanja pokazuju da ta transplantacija može da zaustavi bolest i ublaži simptome, prenosi BBC.
Procedura se sastoji u tome da se uništi imuni sistem pacijenta pomoću lekova za rak i sistem se zatim ponovo podigne pomoću transplantacije matičnih ćelija.
Nešto više od 100 pacijenata učestvovalo je u ispitivanju u bolnicama u Čikagu, SAD, Šefildu u Britaniji, Upsali u Švedskoj i Sao Paolu u Brazilu. Svi su oni imali multiplu sklerozu sa smenjivanjem perioda vraćanja bolesti i dugotrajnog povlačenja znakova oboljenja, odnosno remisije.
Privremeni rezultati objavljeni su na godišnjem sastanku Evropskog društva za transplantaciju kostiju i koštane srži u Lisabonu.
U ispitivanju su pacijenti dobijali ili terapiju lekovima ili transplantaciju matičnih ćelija terapijom HSCT. Pacijenti u grupi koja je primala transplantirane matične ćelije primetili su smanjenje onesposobljenja, dok su se simptomi pogoršali u drugoj grupi.
Posle godinu dana zabeležen je samo jedan slučaj vraćanja bolesti u grupi koja je tretirana matičnim ćelijama u poređenju sa 39 iz druge grupe koja je primala lekove.
Posle praćenja pacijenata u proseku tri godine, transplantacija nije uspela kod tri od 52 pacijenta (šest odsto), u poređenju sa 30 od 50 pacijenata (60 odsto) iz kontrolne grupe koja je tretirana lekovima, prenosi BBC.
Profesor Ričard Bert, vodeći istraživač na univerzitetu Nortvestern u Čikagu rekao je za BBC da su podaci “zapanjujući” u prilog transplantacije u odnosu na najbolje raspoložive lekove.
“Neurološka zajednica bila je skeptična oko ove terapije, ali ovi rezultati će to promeniti”, rekao je Bert.
U tretmanu se koristi hemoterapija da se uništi oštećeni imuni sistem i zatim se matične ćelije uzete iz krvi i koštane srži pacijenta ponovo ubacuju. Ove ćelije nisu pogođene multipla sklerozom i one ponovo i grade imuni sistem pacijenta.
Profesor Bazil Šarok, neurolog u bolnici Rojal Holamšir rekao je da su istraživanja još u prelaznoj fazi, ali ako se uzme to u obzir, da je ovo najbolji rezultat koji je video u bilo kom ispitivanju za multiplu sklerozu.
Lekari ukazuju da ovaj tretman ne odgovara svim pacijentima sa muliplom sklerozom i da proces može da bude težak, uključujući hemoterapiju i nekoliko nedelja izolacije u bolnicama.
Doktorka Suzana Kolhilhas rekla je da će transplantacija matičnim ćelijama HSCT uskoro biti priznata kao ustanovljen tretman u Engleskoj i da će tada prioritet biti da se osigura da pacijenti kojima to može da pomogne dobiju tu terepiju.
Multipla skleroza je hronična zapaljenska bolest centralnog nervnog sistema, a procenjuje se da od nje u Evropi boluje oko 700.000 ljudi, od kojih je oko 75 odsto žena.
U Srbiji od multiple skleroze boluje oko 7.000 ljudi.
Iako nas spavanje čini nesvesnim, opuštenim i mirnim, naš mozak je i te kako budan i aktivan.
Prolazimo kroz stanja
Prema studijama Harvarda, telo prvo prolazi kroz nerapidnu fazu kretanja očiju NREM1. U pitanju je faza u kojoj smo i dalje donekle svesni. Zatim, nastupa NREM faza 2 i NREM faza 3, pre nego što konačno nastupa REM faza, u kojoj sanjamo. Pun ciklus spavanja traje od 90 do 120 minuta, tako da prosečna osoba prolazi krou četiri ili pet ovakvih ciklusa u toku jedne noći.
Prolazimo kroz čišćenje
Studija Univerzoiteta Rochester pokazala je da u mozgu, tokom spavanja, aktiviraju se sistemi za “čišćenje”. Kičmena moždina tokom spavanja ispušta brže tečnost, koja prolazi kroz mozak i otklanja molekularni otpad, čije nagomilavanje može da izazove demenciju.
Pamtimo
Tokoms pavanja, mozak prerađuje kratkoročne informacije u dugoročno pamćenje. Zato san igra važnu ulogu u učenju, jer buvalno pomaže novim informacijama da se prerade i ostanu u memoriji.
Paralizovani smo
Iako ovo zvuči kao zastrašujuća činjenica, zapravo ovo se dešava zbog sigurnosti. Deo mozga se tokom sna gasi i samim tim ne rade ni neuroni koji su zaduženi za motorne sposobnosti. To dovodi do trenutne paralize, koja sprečava eventualne fizičke aktivnosti tokom spavanja. Paraliza traje u proseku 20 minuta.
Donosimo velike odluke
Tokom sna, mozak procesuira teške odluke i pomaže nam da racionalnije razmišljamo ujutro.
Raste kreativnost
Jedna studija pokazala je da je san povezan da delovima informacija koje naš mozak tokom budnog stanja odvaja. Zapravo, ljudi su za 33% kreativniji, nakon spavanja.
Na Klinici za neurohirurgiju KCUS, prvi put u Bosni i Hercegovini, ugrađena je baklofenska pumpa.
Zahvaljujući kontinuiranoj edukaciji ljekara i medicinskog osoblja ova usluga će se od sada pružati u Kliničkom centru Univerziteta u Sarajevu, navodi se u saopćenju KCUS-a.
Najpoznatija Srpkinja u svetu medicine, Prof. Dr Nadežda Basara, doktorka koja je transplantirala matičnim ćelijama više od 2.000 pacijenata tvrdi: Ne bacajte pare na čuvanje matičnih ćelija iz krvi pupčane vrpce. Samo dvoje dece iz celog sveta je uspešno transplantirano. Svi mogu biti donatori matičnih ćelija, bez davanja krvi, besplatno.
Čuvanje matičnih ćelija iz pupčanika novorođenčeta trebalo je da predstavlja početak jedne nove zdravstvene revolucije, koja će učiniti da u budućnosti naša deca budu sačuvana od brojnih teških bolesti. U poslednjih 10-ak godina u Srbiji, ali i u regionu gotovo da nije bilo roditelja koji nisu razmišljali isplati li se dati par hiljada evra za budućnost svog deteta, pritom se nadati da im u toj istoj budućnosti uzorci matičnih ćelija nikad neće zatrebati. Pojavilo se bezbroj banaka matičnih ćelija, bezbroj firmi koje su sebe reklamirale kao najuspešnije u čuvanju matičnih ćelija, pojavilo se istovremeno i bezbroj razloga za i protiv uzimanja uzoraka, što je među roditeljima unelo dodatnu zabunu. I nakon što se u Crnoj Gori nedavno desilo da se ugasi kompanija preko koje je sačuvano više od 2.000 uzoraka, panika se zaraznom brzinom preselila i u Srbiju.
Najpoznatija Srpkinja u svetu medicine, Prof. Dr Nadežda Basara, doktorka koja je transplantirala matičnim ćelijama više od 2.000 pacijenata, i objavila u stranim stručnim časopisima preko 100 naučnih radova o matičnim ćelijama (koji su blizu 5.000 puta citirani od drugih svetskih naučnika) u velikom intervjuu za Telegraf.rs otkriva pravu istinu o čuvanju matičnih ćelija iz pupčanika novorođenčeta. Dr Basara, čija je uspešnost transplantiranja (prati se kod pacijenta dve godine posle transplantacije) u poslednjih 6 godina na najvišem svetskom nivou od 87%, osim što je glavni JACIE- inspektor evropskog društva transplantatora matičnih celija (EBMT) za transplantacione centre po Evropi, i jedini je svetski priznati hematolog i transplantator matičnih ćelija sa Balkana.
Godinama već upozoravate trudnice putem medija, ali je očigledno da se često više veruje marketinškim kampanjama nego vrhunskim stručnjacima poput Vas. Zašto je to tako?
– To je tako, jer je naš narod lakoveran i naivan, i više veruje nadrilekarima i reklamama nego stručnjacima. Ja sam upozoravala trudnice, jer sam to shvatila kao obavezu prema svome narodu, koji je oduvek od usta odvajao da bi pomogao svom detetu. Osim toga, radim i živim na izvoru informacija, i znam još od 2002. god. da je ostavljanje matičnih ćelija iz pupčane vrpce nepotrebno. Do tada je, među prvima u Nemačkoj, evropski institut EUFETS AG, u kome sam počela da radim 1997, imao sedam kryo-tankova i čuvao je matične ćelije iz pupčane vrpce, sve dok se nije postavilo pitanje ekonomičnosti. Krivci za to su razvoj medicinske nauke (već tada se znalo da su naučnici iz Engleske i Japana počeli da rade na reprogramiranju matičnih ćelija iz sluzokože odraslog čoveka, što je kasnije i rezultiralo Nobelovom nagradom) i velika spremnost Nemaca da budu potencijalni donatori matičnih ćelija. Trenutno, Nemačka ima 8 miliona potencijalnih donatora, i drugi su u Svetu, posle USA.
Možete li da nam demistifikujete čitav proces ostavljanja matičnih ćelija i sve greške u vezi s tom temom?
– Kao prvo, matične ćelije iz pupčane vrpce se mogu ostaviti za budući transplantat, ali je njihov broj tako mali da samo deca ili odrasle osobe koje su lakše od 60kg. mogu da se transplantiraju, i to obično se najčešće uzimaju dva preparata iz različitih, ali sličnih pupčanih vrpci. Inače, proces diferencijacije i umnožavanja tih ćelija je strašno skup, kao i logistika, da je neki put ukupni iznos veći od kupovine gotovog transplantata od nesrodnog ili srodnog donora. Uz to, nemate nikakvu sigurnost da će se sve te ćelije održati na -150°, a studije su pokazale, da za vreme umnožavanja ćelija in-vitro, dolazi do genetskih promena i mutacija ćelija. Ta vrsta transplantacije se i dalje radi u zemljama sa stanovništvom nižeg rasta, ali sve manje.U Nemačkoj se, na primer, skoro uopšte ne radi, iz vrlo prostog razloga: za preko 85% pacijenata se u današnje vreme može naći donator u svetskoj bazi podataka od 30 miliona potencijalnih donatora, a u ostalih 15 % slučajeva donor je iz porodice, haploidentičan (majka, otac, sestra, brat), i ta vrsta transplantacije je u ogromnom usponu u celom svetu.
– Kao drugo, kada su firme koje se bave čuvanjem matičnih ćelija iz pupčane vrpce shvatile, da se te ćelije sve manje koriste, smislile su drugu strategiju – upotrebu tih ćelija kao regenerativne ćelije. Naravno, u “normalnim” zemljama to nije moglo da se propagira, jer su se stručnjaci i univerziteti odmah izjasnili protiv, i narod je bio informisan. Sto se tiče informisanja, institucije zdravstva u Nemačkoj od 2009. intezivno informišu buduće roditelje da je čuvanje matičnih ćelija iz pupčanika nepotrebno.
Na šta sve treba paziti, koje se sve stvari u vezi s matičnim ćelijama iz pupčanika reklamiraju, a potencijalno nisu istinite?
– Nije istina da mogu da se koriste za lečenje autizma, paralize, dijabetesa, multiple skleroze, itd. tj. za oblast regenerativne medicine. Osim toga, nije objašnjeno narodu da te metode još nisu etablirane, kao i da postoje i druge metode, kao sto je reprogramiranje somatskih ćelija. Tu je informisanje naroda od strane medicinskih institucija sistema totalno zakazalo. Ono što je u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, redovno, da se u čekaonicama, ambulantama, u dnevnoj štampi, na internet stranicama medicinskih ustanova, itd., pojavljuju informacije pripremljene od državnih institucija koje i mi imamo, kao što su Ministarstvo zdravlja, Univerzitetske klinike, Lekarska komora i drustvo, itd., o tome koje se samo bolesti leče matičnim ćelijama i šta je tu istina, da li matične ćelije iz pupčane vrpce treba ostavljati ili ne. To je u zemlji Srbiji nedostupno narodu. Kako onda da ne poveruju reklamama, kada im se samo one serviraju kroz medije.
Koji je pravi smisao davanja matičnih ćelija i koja jeste realna mogućnost potencijalnog iskorištavanja?
– Matične ćelije se daju da bi zamenile bolesne matične ćelije i omogućile stvaranje novih zdravih krvnih ćelija. To se radi transplantacijom matičnih ćelija kao jedino naučno dokazanom metodom. Sve ostalo je mešetarenje, jer nije dokazano u kliničkim studijama.
Zašto se često dešava da po uzimanju uzorka iz banke matičnih ćelija stigne odgovor da dati uzorak nije upotrebljiv, a kompanije ipak naplaćuju uslugu uzimanja i taksu za izvoz krvi?
– Najčešći razlog je kontaminacija bakterijama, što je razumljivo kada se zna da se bebe rađaju najčešće vaginalnim putem, i pored dezinfekcije pupčane vene pre venepunkcije. Drugi razlog je mali broj matičnih ćelija. Još pre 20 godina je skoro 30% preparata propadalo, jer nisu ispunjavali kriterijume.
Možete li da nam navedete neki slučaj kada su matične ćelije iz pupčanika izlečile ili spasle dete ili osobu kojoj su namenjene i slučajeve u kojima to zapravo nije bilo (ili nije) moguće?
– Iz moje prakse ne mogu, jer sam za 20 godina rada u Nemačkoj samo dva pacijenta transplantirala i oboje su imali puno komplikacija. Prvi slučaj deteta je transplantiran 1988. u Parizu, a transplantat je stigao iz New York banke. Dete nije imalo drugog donora. Za jedan intervju, mislim da je bio 2013. ili 2014, da bih dala tačne podatke, pozvala sam kolegu iz Pariza, Prof. Dr. Rocha Vandersona, koji je bio zadužen od Svetske zdravstvene federacije za statistiku, i dobila sam poražavajući podatak: svega dvoje dece iz celog sveta je uspešno transplantirano sopstvenim matičnim ćelijama dobijenim iz krvi pupčane vrpce!
Da li su članovi porodice zaista kompatibilni po tom pitanju i da li je zaista moguće da se uzorak koristi za još jednog člana porodice, kako se reklamira?
– Ne koristi se u praksi, jer nema potrebe za primenu kod članova porodice.
Šta se zaista desilo u Crnoj Gori nakon gašenja predstavništva kompanije Cryo save i da li je 2.000 uzoraka ipak dostupno ljudima koji su preko te kompanije ostavili matične ćelije?
– Kompanija Cryo-Save je poznata internacionalna kompanija i podleže evropskim zakonima, pa je nemoguće da 2.000 uzoraka jednostavno nestane! Kako se Ministarstvo zdravlja Crne Gore ne oglašava po tom pitanju, a oni su dali stranim firmama dozvolu i stoje iza iznošenja matičnih ćelija pupčane vrste iz zemlje, roditeljima iz Crne Gore ne preostaje ništa drugo nego da se udruže i napižu dopis Cryo-Save-u (mislim da je centrala u Holandiji, a labaratorije i kryo-lager u Belgiji), u kome traže da se o trošku kompanije obezbedi da predstavnik roditelja poseti datoteku i kryo-lager gde se čuvaju te ćelije. Trebalo bi da im izađu u susret i pokažu na kojim se tačno pozicijama u kryo-tankovima nalaze uzorci i demonstriraju probno vađenje slučajno izabranih uzoraka. Ako do toga ipak ne dođe, u šta ne verujem, treba da se obrate Ministarstvu zdravlja Crne Gore da oni preduzmu mere. U svim zemljama EU postoje državne institucije koje kontrolišu rad tih firmi. Recimo u Nemačkoj je to PEI (Paul- Ehrlich- Institut).
Možete li da date Vaš završni savet i poruku svima koji su do sada dali uzorke i poruku svim budućim roditeljima koji to žele da urade?
– Moj završni savet se nije promenio: Ne bacajte pare na čuvanje matičnih ćelija iz krvi pupčane vrpce. Ako roditelji žele nešto da urade, treba da se prijave kao donatori matičnih ćelija Zavodu za transfuziju krvi, za to ne moraju ni krv da daju, već samo razmaz sluzokoze usne duplje, a i ne košta ih ništa. Na taj način će se povećati broj donora, tako da će u skoroj budućnosti preko 90% pacijenata moći da se izleči koristeći identične matične ćelije od nesrodnog donora iz svetske banke podataka.
Prof Dr Nadežda Basara dugogodišnji je QP (Qualified Person) – najodgovornija osoba pred Zakonom o lekovima i državnim institutom PEI za proizvodnju i kryo-konzerviranje matičnih ćelija i proizvedenih transplantata u clean rooms pod GMP normama. Ima dve specijalizacije: internu medicinu u Nemačkoj i kliničku farmakologiju iz Beograda, i sub-specijalizaciju iz hematologije i onkologije. Magistrirala je i doktorirala u Beogradu, a postala docent i profesor medicine u Nemačkoj, kao jedina koja nije rođena i nije se školovala van Srbije. Ispituje studente na završnom ispitu medicine, kao i specijalizante na Univerzitetu u Kielu, i mentor je doktorantima.
Poslednjih pet godina svijet transporta osoba sa invaliditetom doživljava promjene kakve se nisu desile od pojave prvih samohodnih kolica koje je osmislio Stiven Farfler, mladi sajdžija sa paraplegijom 1655. godine. Model je, doduše, više nalikovao na ručni bicikl nego na kolica u današnjem smislu.
Tri i po vijeka kasnije, u nešto izmijenjenoj varijanti, Stivenov ručni bicikli se vraća na velika vrata. To je posljedica buma e-točkova koji pronalaze mjesto u svim “gadget” uređajima za transport, kao što su trotineti, skejbordovi, roleri, bicikli…
U julu mjesecu sam dobio na korištenje Triride, e-točak na koji s ponosom utiskuju “Made in Italy”. U narednih šest mjeseci sa njim sam prešao skromnih 200 kilometara i moj sud iznosim ovdje.
Proizvođač i modeli
Kompanija Triride (Triraid) dolazi iz italijanski regije Marke, u ponudi imaju sedam električnih modela plus jedan manuelni. Više o kompaniji i modelima u tekstu pod naslovom Kompanija Triride – pregled modela.
Moja iskustva sa proizvođačem su više nego dobra, jer se oni maksimalno posvećuju svakoj osobi i svaki proizvod u potpunosti personalizuju. Imao sam priliku da uređaj preuzmem direktno u fabrici, upoznam vlasnika, veći dio ekipe i osjetim ambient u kome se rađa proizvod. Taj dan kada sam preuzimao svoj Triride, po svoj primjerak je došao i Rainer Kuschall, vlasnik firme Kuschall.
Koristim model Special Light bez dodataka, što uključuje točak od 14”, težina 8.9 kg, snage do 1000W, softver Triride, tempomat, LCD ekran, 36V baterija, punjenje baterije tokom kočenja, disk kočnice. Od konfiguracione opreme koristim jedino komande za tetraplegičare, što je u mom slučaju bilo neophodno.
Dodatno sam imao mogućnost birati 12” točak, bateriju od 48V, duple disk pločice, hidraulične kočnice, boju po želji i još neke sitnice. Naravno, većina ovih stvari se dodatno plaća ali ja ne vidim potrebu za njima. U ponudi imaju i dodatke kao što su prikolica koja se kača nazad na kolica i služi za prevoz druge osobe ili nekog tereta, torba za transport e-točka i još neke sitnice…
Iz prve ruke
Poslednje i najbitnije, i!? Luda, zabavna i korisna stvar! Vozio sam po Banjaluci, Tesliću, Zlatiboru, Italiji. Lak za transport, okretan, brz i cool bi bili moji “zašto kupiti” razlozi. Jedini nedostatak ili problem s kojim se suočavaju svi e-točkovi jesu veći usponi, možda iznad 20%, zbog toga što su lagani i dolazi do proklizavanja. O ovome bi trebale razmišljati samo osobe koje imaju porebu za čestim savladavanjem većih uspona. Na primjer, na Zlatiboru mi se par puta desilo da “zapadnem”.
Vožnja na Banji Vrućici – Tesić, Bosna
Snage i baterije vam sigurno neće ponestati. Sa mojh 80 kg nikad nisam osjetio da uređaj nema snage ili da se muči, a domet sa jednim punjenjem je više nego dovoljnih 50km. Ovo zadnje nisam 100% provjerio jer uvijek zaboravim kada sam zadnji puta punio.
Kopčanje je moguće na gotovo sva manuelna kolica, a upravljanje i sve drugo u vezi korištenja je toliko jednostavno da neću ništa o tome pisati.
Triride ili električna kolica?
Radi se o dva sasvim različita uređaja. Nekoliko razloga zbog kojih bih ja dao prednost Triride-u u odnosu na električna kolica su:
Lak za transport
Uvijek imam i manuela kolica uz sebe
Mogu savladati veće neravnine i pragove nego sa standardnim el. kolicima
Ljepši osjećaj koji pruža i ljepši izgled
Prednost koju bih dao električna kolica:
Savladavanje većih uspona
Cijena i nabavka
Kolica Stivena Farflera
Kada moram da govorim cijeni ortopedskih pomagala dođe mi da plačem, ili da ih pravim sam. Samo kada bih ih pravio pitanje da li bih imao srca da ih toliko cijenim. U jednu ruku možda treba i razumjeti te cijene, jer je teško održati rentabilnost nekog proizvoda na maloj količini. Sa druge strane radi se o proizvodima izuzetnog kvaliteta i izdržljivosti.
Osnovna cijena modela koji ja vozim u Italiji košta 3.600 € + komande za tetraplegiju 325 €, cijene bez pdv. Ova cijena jednom italijanu nije problem jer njemu Fond zdravstva snosi troškove nabavke ovog uređaja, tako da ga on dobije besplatno. Pravo na ovaj uređaj imaju i paraplegičari i tetraplegičari. S tim da se tetraplegičari moraju odlučiti između električnih ili e-točka, dok paraplegičari nemaju pravo na električna kolica.
Nama na Balkanu ostaje jedino da zakucamo na vrata naših Fondova zdravstva i tražimo bolje uslove i odobravanje ovakvih i sličnih uređaja. Do tada će samo rijetki moći da priušte ovako nešto. Volio bih čak da vidim da se organizuju humanitarne akcije za ovakve stvari umjesto za odlaske na tretmane matičnim ćelijama.
Kada govorimo o tretmanu matičnim ćelijama kod osoba sa neurološkim smetnjama i oboljenjima (mozak, kičma, nervni sistem) i obimu koji obuhvata na evropskom kontinentu, sa sigurnošću se može tvrditi da su zemlje Balkana najviše uvučene u turizam istih.
Katastrofalno loš zdravstveni sistem, nepovjerenje u institucije – čak i u konvencionalnu medicinu usled tradicionalno zastupljenog nadrilekarstva, doveli do toga da gotovo nema osobe sa povredama kičmene moždine ili multipla sklerozom koja nije ili ne namjerava da se podvrgne ovom tretmanu.
Oni uglavnom biraju klinike NeuroVita Moskva (Rusija), EmCell Kijev (Ukrajina) i SCT Vienna Beč (Austrija), a broj tretmana je limitiran samo dubinom džepa napunjenog dobrotvornim prilazima organizovanim preko interneta i u lokalnim zajednicama. Tako se mogu sresti osobe koje su bile 6, 9 ili 13 puta na tretmanu matičnim ćelijama. Postoje čak slučajevi gde je Fond zdravstvenog osiguranja finansirao liječenje, što potvrđuje koliko je situacija alarmantna.
Nadu u spas osobe najčešće pronalaze na internetu ili im se javljaju domaće klinike koje lobiraju i posreduju u čitavoj proceduri odlaska na tretman, uključujući čak rezervaciju avio karata ili smještaja za porodicu. Jedna od takvih je Viderma, koja nudi “ključ u ruke” za Kijev.
Zanimljivo je da osobe koje su na vlastitoj koži doživjele prevaru, uglavnom ne prihvataju ono što se njima desilo i potiskujući to u sebi, nastavljaju da uvlače druge u začarani krug tretmana, šireći priču kao zarazu i gurajući čitavu zajednicu u ćor-sokak.
Žalosno je i to što ne postoji zdrav nevladin sektor ili druge organizacije koje bi zauzele stav, edukovale javnosti i svoje članove u vezi ovog velikog problema. Iste te organizacije često prikupljaju dobrotvorne priloge upravo za ove i slične tretmane i tako postaju direktan saučesnik u podloj pljački osoba sa najtežim invaliditetom.
Može i pametnije
Već pet godina živim sa invaliditetom, aktivno učestvujući u nevladinoj organizaciji koja djeluje u sklopu Rehabilitacionog instituta Montekatone u Imoli. Spletom srećnih okolnosti tu sam se i rehabilitovao poslije saobraćajne nesreće. Spletom još srećnih okolnosti imao sam priliku da vidim primjer Italije, zemlje u kojoj su svi zajedno, zdravstveni sistem i nevladine organizacije, zauzeli jasne stavove o tretmanu matičnim ćelijama. Oni ne propuštaju priliku da taj stav ponavljaju stalno i u svakoj prilici.
Rezultat zajedničkog rada ova dva sektora je taj da ogroman novac koji sa Balkana odlazi za Beč, Rusiju ili Ukrajinu, u Italiji završava u obliku najsavremenijih ortopedskih pomagala koja podižu kvalitet života mnogo više od skupo plaćenih placebo efekata. Ovdje su osobe sa invaliditetom uključene u zajednicu, novac ulažu u slobodne aktivnosti, putovanja ili pokreću vlastiti biznis. Domovi su im pristupačni, ortopedska pomagala najkvalitetnija i omogućavaju im lako obavljanje svakodnevnih potreba. Teško je sresti paraplegičara koji ne vozi auto. Većina tetraplegičara C6 i nižih nivoa takođe.
Kolica su cool!
Da bi se stvari promijenile potrebno je udružiti snage i raditi na nekoliko frontova. Socijalizacije osoba s invaliditetom je problem broj jedan. Činjenica je da društvo ima jako nizak stepen tolerancije prema osobama sa invaliditetom. Takve osobe teško dolaze do posla, pronalaze ljubav, zasnivaju porodice… Ali isto tako, te osobe će jednom morati izaći vani i boriti se za svoja prava, podizati svijest i spuštati barijere.
