Još ima mnogo posla na „čitanju knjige života”

Milena Stevanović, molekularni biolog, bavi se istraživanjima na polju humane genetike, rukovodi Laboratorijom za humanu molekularnu genetiku u Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo Univerziteta u Beogradu, a nedavno je izabrana i za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. U sredu će, na naučnom skupu u organizaciji SANU, predstaviti inicijativu „Balkanski genom”. Reč je o nameri da se sekvencioniraju (iščitaju po delovima) genomi hiljade ljudi koji žive na Balkanu.

Pre dvadesetak godina, na postdiplomskom usavršavanju na Univerzitetu u Kembridžu, učestvovala je u otkriću i analizi šest članova familije gena, koji su uključeni u proces kontrole razvitka čoveka. Ta familija obuhvata 20 gena, a naša sagovornica je klonirala šest članova te familije, koji se zovu soks geni. Oni imaju važnu ulogu u toku embrionalnog, ali i kasnijeg razvoja čoveka. Ipak, vratila se u Srbiju, da se bavi naukom u uslovima daleko lošijim od onih kakve je imala u čuvenoj engleskoj laboratoriji. Kaže da zbog toga ne žali, jer, kako ističe, u Srbiji možda nema dovoljno novca za nauku, ali ima dobrih ideja.

Više od decenije je prošlo od kada su naučnici završili sekvencioniranje humanog genoma. Verovalo se da će kad naučnici „pročitaju“ ljudski genom mnoge bolesti današnjicebiti pobeđene. Da li su ta očekivanja ispunjena?

Projekat humani genom, koji je trajao 13 godina, uneo je revoluciju u istraživanja u molekularnoj biologiji, i po tome je veličanstven. Prvi put dobili smo uvid u strukturu naslednog materijala čoveka. Identifikovano je 22.000 gena. Taj „zapis“ ili „čitanje knjige života“, naučnicima je pomogao da razumeju koji je odnos između naslednog materijala i fenotipa, odnosno morfoloških i fizioloških svojstava organizma.

Koliko je ovo znanje ostalo samo teorija, a koliko je pomoglo u razumevanju nastanka pojedinih bolesti i izlečenju?

Već tokom projekta je postalo jasno da analizom genoma samo jedne osobe naučnici neće moći da nađu odgovore na sva pitanja. Zato je 2007. započet projekat „Hiljadu genoma“, usmeren da se odredi genetički zapis u naslednom materijalu hiljadu zdravih pojedinaca, da bi se utvrdilo kako njihove genetičke varijacije utiču na to kakvi smo i koje od njih dovode do bolesti. Otkrivena je nasledna osnova za nekoliko hiljada oboljenja. Pretpostavlja se da će ovaj projekat omogućiti da se otkrije, ako ne sve, bar većina naslednih bolesti.

Na koji način humana genetika pomaže lečenju raka, neuroloških i drugih bolesti?

Postoje na hiljade gena koji su već povezani sa pojedinim bolestima, ali to još nije u potpunosti izučeno. Vrlo je važno da naučnik pronađe varijacije u naslednom materijalu. Samo se 0,1 procenat naslednog materijala razlikuje od čoveka do čoveka. Zbog toga različito izgledamo, ali i bolujemo od različitih bolesti.

Personalizovana medicina doživljava veliki napredak u svetu. Da li smo blizu danu kada će određivanje vrste i doze leka koje su optimalno „krojene“ baš za određenog pacijenta biti deo rutinskog lečenja?

Genomika, nauka koja proučava kompletan set gena, budućnost je medicine. Personalizovana ili genomska medicina će omogućiti da se na osnovu zapisa u naslednom materijalu odredi koje bolesti imamo, ali i od kojih možemo bolovati. Na osnovu tih analiza terapija se može prilagoditi pojedincu. Radi se to i u Srbiji, ali ne rutinski kao u razvijenim zemljama.

Da li u Srbiji ima dovoljno genetičara?

Nema. Ima nas stotinak, što je malo za državu od sedam miliona stanovnika, naročito, ako želimo da pokrivamo moderne oblasti.

Da li saradnici iz vaše laboratorije odlaze u razvijene zemlje?

Na čelu sam laboratorije od 1994. i otišlo je dvadesetak vrhunskih istraživača. Svako treba da uči u vrhunskim, svetskim laboratorijama u inostranstvu, kao što sam to i sama iskusila. Neki žele da se vrate, ali znaju da je u našoj zemlji veoma teško baviti se istraživanjima.

Ostajete li u kontaktu sa onima koji su otišli u inostranstvo?

Sa njima ne samo da razmenjujemo ideje već i radimo na zajedničkim projektima. Oni su tu i kada nam zafali neka hemikalija. Nađu način da nam pomognu.

Imaju li uopšte naši naučnici čime da rade?

U vrhunskoj engleskoj laboratoriji sa projektima vrednim milion i više funti, sve hemikalije neophodne za neki eksperiment budu nabavljene za dva-tri dana. U Srbiji se bavite istraživanjima zavisno od toga šta imate od reagenasa i hemikalija u frižideru. Ali, bitnije je da imamo dobre ideje. Takođe, veoma smo spretni da sa malo para dođemo do dobrih rezultata.

Među 35 članova ovog novembra izabranih za članove SANU malo je žena. Da li u Srbiji naučnice teže postižu vrhunske rezultate?

Žene daju nauci jednak doprinos kao i muškarci. Štaviše, molekularna biologija je nauka kojom se bave žene. U ovoj oblasti ima dosta eksperimentalnog rada, a za to je potrebna preciznost, spretnost i kreativnost, što su više ženski kvaliteti.

Lečenju matičnih ćelija pripisuju se danas neverovatne mogućnosti – od pomoći paraplegičarima do regeneracije srčanog mišića posle infarkta. Da li je primena matičnih ćelija zaista delotvorna?

Još nedovoljno znamo kako se matične ćelije ponašaju u telu i da li obave funkciju koju smo im namenili. Mali je broj kliničkih studija dobilo odobrenje za primenu u praksi. Evropska komisija je, na primer, posle 15 godina, tek nedavno odobrila lečenje oštećenja rožnjače. Ne mogu nikoga da odvratim od putovanja u inostranstvo da bi tamo izlečio paraplegiju primenom matičnih ćelija, kako se obećava na internetu. Lečenje matičnim ćelijama mora se prihvatiti sa oprezom, jer još se ne zna za šta je sve sposobna ta usađena matična ćelija. U početnoj fazi mogući su i pozitivni ishodi i regeneracije, ali moguće je da zbog nedovoljno analizirane matične ćelije dođe do pojave tumora.

U mnogim zemljama, pa i u Srbiji, ustalila se praksa čuvanja ćelija iz pupčanika novorođenčadi. Navodi se kako bi upravo tim ćelijama,  u nekom trenutku u budućnosti, mogle da se izleče mnoge bolesti. Kakav je vaš stav o tome?

Istina je negde na sredini, pa smo dužni da sve objasnimo roditeljima koji se odluče za ovakav trošak. One mogu da pomognu kod nekih bolesti krvi, na primer leukemije. Međutim, potencijal ovih ćelija nije beskonačan i one ne mogu da izleče sve bolesti. Još se ne zna kakve će te ćelije biti posle 20 godina ili posle razleđivanja. Nekada ćelije koje smo odmrzli ne možemo da koristimo. Takođe, neizvesno je da li u krvi iz pupčanika bebe ima dovoljno matičnih ćelija za lečenje odrasle osobe.

Početkom 2000. godine svet je obišla vest da italijanski naučnik Severino Antinori klonira čoveka, a onda je sve utihnulo. Šta se događa u oblasti kloniranja?

Tako je, bilo je i najava da će prva klonirana beba biti rođena u Srbiji, ali to je bila senzacionalistička priča. Pre toga, svetska vest je bila klonirana ovca Doli. Međutim, mnoge zemlje su zakonima zabranile pokušaje kloniranja ljudi. To je uradila i Srbija. Životinje koje su dobijene kloniranjem bile su u lošem stanju, sa mnogo bolesti, genetički su bile starije. Takvi eksperimenti su nedopustivi na ljudima.

 Izvor:Politika.rs