O tretmanu matičnim ćelijama

Kada govorimo o tretmanu matičnim ćelijama kod osoba sa neurološkim smetnjama i oboljenjima (mozak, kičma, nervni sistem) i obimu koji obuhvata na evropskom kontinentu, sa sigurnošću se može tvrditi da su zemlje Balkana najviše uvučene u turizam istih.

Katastrofalno loš zdravstveni sistem, nepovjerenje u institucije – čak i u konvencionalnu medicinu usled tradicionalno zastupljenog nadrilekarstva, doveli do toga da gotovo nema osobe sa povredama kičmene moždine ili multipla sklerozom koja nije ili ne namjerava da se podvrgne ovom tretmanu.

Oni uglavnom biraju klinike NeuroVita Moskva (Rusija), EmCell Kijev (Ukrajina) i SCT Vienna Beč (Austrija), a broj tretmana je limitiran samo dubinom džepa napunjenog dobrotvornim prilazima organizovanim preko interneta i u lokalnim zajednicama. Tako se mogu sresti osobe koje su bile 6, 9 ili 13 puta na tretmanu matičnim ćelijama. Postoje čak slučajevi gde je Fond zdravstvenog osiguranja finansirao liječenje, što potvrđuje koliko je situacija alarmantna.

Nadu u spas osobe najčešće pronalaze na internetu ili im se javljaju domaće klinike koje lobiraju i posreduju u čitavoj proceduri odlaska na tretman, uključujući čak rezervaciju avio karata ili smještaja za porodicu. Jedna od takvih je Viderma, koja nudi “ključ u ruke” za Kijev.

Zanimljivo je da osobe koje su na vlastitoj koži doživjele prevaru, uglavnom ne prihvataju ono što se njima desilo i potiskujući to u sebi, nastavljaju da uvlače druge u začarani krug tretmana, šireći priču kao zarazu i gurajući čitavu zajednicu u ćor-sokak.

Žalosno je i to što ne postoji zdrav nevladin sektor ili druge organizacije koje bi zauzele stav, edukovale javnosti i svoje članove u vezi ovog velikog problema. Iste te organizacije često prikupljaju dobrotvorne priloge upravo za ove i slične tretmane i tako postaju direktan saučesnik u podloj pljački osoba sa najtežim invaliditetom.

Može i pametnije

Već pet godina živim sa invaliditetom, aktivno učestvujući u nevladinoj organizaciji koja djeluje u sklopu Rehabilitacionog instituta Montekatone u Imoli. Spletom srećnih okolnosti tu sam se i rehabilitovao poslije saobraćajne nesreće. Spletom još srećnih okolnosti imao sam priliku da vidim primjer Italije, zemlje u kojoj su svi zajedno, zdravstveni sistem i nevladine organizacije, zauzeli jasne stavove o tretmanu matičnim ćelijama. Oni ne propuštaju priliku da taj stav ponavljaju stalno i u svakoj prilici.

Rezultat zajedničkog rada ova dva sektora je taj da ogroman novac koji sa Balkana odlazi za Beč, Rusiju ili Ukrajinu, u Italiji završava u obliku najsavremenijih ortopedskih pomagala koja podižu kvalitet života mnogo više od skupo plaćenih placebo efekata. Ovdje su osobe sa invaliditetom uključene u zajednicu, novac ulažu u slobodne aktivnosti, putovanja ili pokreću vlastiti biznis. Domovi su im pristupačni, ortopedska pomagala najkvalitetnija i omogućavaju im lako obavljanje svakodnevnih potreba. Teško je sresti paraplegičara koji ne vozi auto. Većina tetraplegičara C6 i nižih nivoa takođe.

Kolica su cool!

Da bi se stvari promijenile potrebno je udružiti snage i raditi na nekoliko frontova. Socijalizacije osoba s invaliditetom je problem broj jedan. Činjenica je da društvo ima jako nizak stepen tolerancije prema osobama sa invaliditetom. Takve osobe teško dolaze do posla, pronalaze ljubav, zasnivaju porodice… Ali isto tako, te osobe će jednom morati izaći vani i boriti se za svoja prava, podizati svijest i spuštati barijere.