U Srbiji posluje čak 12 inostranih privatnih banaka krvi pupčanika. Bilo ih je i 15. Stručna javnost nerado se izjašnjava o ovoj pojavi i odgovoru na pitanje da li je reč o svojevrsnoj obmani ili spasu.
Entoni Nolan rođen je u Londonu 1971. godine s teškom bolešću krvi. Jedini lek bilo je presađivanje koštane srži. Roditelji nisu mogli da mu pomognu – njihova koštana srž nije odgovarala dečaku. U borbi za Entonijev život, njegova majka Širli pokrenula je stvaranje registra dece sa sličnim bolestima, a 1978. u bolnici „Sent Meri Abot“ prvu laboratoriju koja je izdvajala matične ćelije. Iste godine u Americi tim Elijane Glukman izvršio je prvu transplantaciju koštane srži. Sledeće godine Entonija više nije bilo, ali je iza njega ostala banka matičnih ćelija „Entoni Nolan“, jedna od najpoznatijih na svetu, koja danas ima više od pola miliona potencijalnih donora.
U svetu trenutno postoji nekoliko stotina banaka matičnih ćelija, 20 miliona njihovih donora, matične ćelije uzimaju se čak i iz pljuvačke.
Od 2007. godine u Srbiji posluje čak 12 inostranih privatnih banaka krvi pupčanika, uredno registrovanih u Ministarstvu zdravlja. Bilo ih je i 15.
Srbija još uvek nema nacionalnu banku matičnih ćelija. Radovi su u „trećoj fazi“. Nemamo 98 miliona dinara, nijedan šeik se nije isprsio – ako mu je iko i zatražio. Ali uvek imamo „something“ da se o svom jadu zabavimo: tihi rat između onko-hematološke stručne javnosti i privatnih banaka krvi pupčanika. To vam niko neće otvoreno reći – zato što je u pitanju ogroman biznis, a tamo gde je biznis, i rizici su veliki.
Za ne daj Bože
Prva transplantacija matičnih ćelija iz krvi pupčane vrpce obavljena je 1988. i do sada ih ima preko 26.000.
Za razliku od uzimanja ćelija iz koštane srži, što je bolan i neprijatan proces, metoda iz krvi pupčanika je vrlo jednostavna. Od svog ginekologa žena dobije „set“ koji nosi na porođaj, kada ga lekar ili babica upotrebe da u malu aparaturu iscede krv iz pupčanika. Uzorak se brzim transportom nosi u inostranu laboratoriju, gde se iz krvi izdvajaju dragocene matične ćelije, a zatim se zamrzava i deponuje u neku od mnogobrojnih privatnih krio-banaka širom Evrope, na rok od 20 do 25 godina – zavisi od banke do banke. Ćelije se zamrzavaju u tečnom azotu, na temperaturi od minus 196 stepeni Celzijusa. I cena je različita: od 1.800 do 2.000 evra. Može i na 12 rata.
Vlasnik uzorka je isključivo dete, pod starateljstvom roditelja. Mogu da zatraže uzorak kad god im – zlu ne trebalo – zatreba. U ovome „zlu ne trebalo“ leži i ceo problem.
Zamrzavanje matičnih ćelija novorođenčeta zapravo je „životno osiguranje“ i za njega, i za njegovu eventualnu braću i sestre, pa i za roditelje.
Ako se niko ne razboli – a to je nešto što svi žele – nikom ništa. Uzorak će ležati zamrznut 25 godina i nakon toga će biti uništen. Ne može da se preproda, otuđi, tu je gde je. Roditeljima neće biti žao što su platili nešto što nisu iskoristili, a privatne banke ostvarile su profit. Svi su zadovoljni.
Od 15.000 zamrznutih uzoraka uzetih iz Srbije, nema podataka da li je ijedan do sada iskorišćen. Da ostane zamrznut zauvek, san je svih budućih majki.
Nije teško izračunati kolika je zarada privatnih banaka koje su nagrnule u Srbiju – a mi smo samo jedna od zemalja u ovom delu Balkana u kojima se obavlja „žetva“. Došli su: multinacionalna CryoSave, britanska Future Health Technologies, nemačke Seracell Stammzelltechnologie i Vita 34 AG, zatim S. P. A. In Scientia Fides iz San Marina, grčke Biohellenika A. E., Liaison Biomatrix, Omnigen S. A. – Biotehnologie, Medstem Services i Liaison Bimatrix, danska StemCare A/S i mađarska KriOvum.
Svaka od njih ima svoj način rada, svoju propagandu, menadžment i – svoje „parčence“ Srbije. Banke razvijenih evropskih zemalja zauzele su Beograd i gotovo celu teritoriju, dok su jug „napale“ banke iz Grčke. Ostale se batrgaju po većim gradovima Šumadije – Kraljevu, Šapcu… Konkurencija je sve veća, problema s dozvolama nema – ostaje samo pridobiti što više porodilja. U te svrhe jedna od banaka daje na poklon tašne firme „Manual“ svakoj ženi koja s njima potpiše ugovor, druge nude polovinu cene za drugo buduće dete, treće… ko zna. Nešto je i „poslovna tajna“.
„Ne bacati pare“
Dakle, medicinske postupke koji su do početka ovog milenijuma, bar u našem delu sveta, bili vezani za državne i univerzitetske kliničke centre preuzele su inostrane privatne banke krvi. Stručna javnost, sastavljena većinom od onkologa, hematologa i pedijatara, nerado se izjašnjava o ovoj pojavi jer se u medicinskim timovima privatnih banaka često nalaze i njihove kolege.
Izuzetak je dr Nadežda Basara, jedan od najboljih srpskih hematologa, onkologa i stručnjaka za transplantaciju matičnih ćelija, koja je juna 2013, dok je bila na čelu transplantacionog centra Univerzitetske klinike u Lajpcigu, na Fejsbukovom klubu „Mama“ bez mnogo uvijanja upozorila mlade parove da ne troše novac uzalud. Izjavu je potkrepila tvrdnjom da od ovih ćelija do sada nijednom bolesniku u Evropi nije izvršena transplantacija.
„Razlozi za čuvanje ovih ćelija praktično ne postoje. To je izgleda postalo moda u Crnoj Gori i Srbiji, što ne razumem, jer je njihova kasnija upotreba nejasna. Predlažem mladim parovima koji žele da ostave matične ćelije iz pupčane vrpce da se prethodno informišu i ne bacaju pare. Izuzetak bi mogli da budu samo parovi kod kojih u porodici postoji više slučajeva leukemije i limfoma, ali čak i to nije indikacija. U svetu postoji dvadeset miliona registrovanih potencijalnih davalaca, tako da je primena matičnih ćelija iz pupčane vrpce izgubila na značaju. Nepotrebne su i u regenerativnoj medicini, jer u slučaju da, na primer, treba da se primene za regeneraciju hrskavice kolena, mogu lako da se uzmu iz koštane srži, a ne iz nekog tanka gde stoje već 20 godina“, bila je direktna.
Jedna druga doktorka, prof. dr Dragana Vujić iz Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić“, načelnica Odeljenja za transplantaciju kostne srži s laboratorijom za kriobiologiju, jedan je od najvećih zagovornika stvaranja i završetka izgradnje prve javne banke krvi pupčanika u Srbiji. Do tada, stvorila je skromnu zalihu uzoraka za potrebe Instituta. O bankama krvi pupčanika govori isključivo sa stanovišta medicinske opravdanosti.
„To nalažu i uslovi Evropske komisije iz 2004. kada je reč o javnim bankama. One moraju da budu dostupne svima kojima je to potrebno. Budući roditelji prihvataju da krv koja se nalazi u pupčanoj vrpci njihovog budućeg novorođenčeta doniraju za potrebe bolesnih osoba.
Kada je u pitanju porodična banka, u Institutu smo, uz saglasnost Komisije za nove tehnologije Ministarstva zdravlja, 2009. formirali porodičnu banku krvi pupčanika. Imamo zamrznut 61 uzorak do sada. Ako u porodici postoji neko ko je kandidat za transplantaciju kostne srži, prilikom rađanja drugog deteta, ti roditelji su izuzetno motivisani da se za potrebe obolelog člana namenski ostavi krv pupčanika. U tom svežem uzorku najviše je krvotvornih matičnih ćelija i vrlo malo je onih koje se odbacuju. Kada ih zamrznemo ili u tečnom azotu, ili parama azota, ovde u našoj laboratoriji za kriobiologiju, gde ih čuvamo, obezbeđujemo dugogodišnju vijabilnost, život. Odmrznute, obavljaju svoju funkciju.“
Dr Vujić inostrane banke krvi ne smatra „porodičnim“, već isključivo privatnim bankama.
„U stručnoj literaturi postoji podatak kolika je verovatnoća da ono što je ostavljeno u privatnim bankama bude iskorišćeno: od 1:200.000 do 1:2.500. Praktično zanemarljivo. Šta je suština? Kada neko boluje od leukemije ili neke druge maligne bolesti kod koje je potrebno presađivanje koštane srži, treba da dobije ćelije druge osobe, ne svoje vlastite ćelije! Zašto? Zato što pacijent dobija velike doze citostatika i zračenja čitavog tela kako bismo uništili maligne ćelije. Tom prilikom ne uništite ih sve, jer one nisu u istoj fazi razvoja, neke preostanu.
Na koji način ćete pokrenuti imunološku odbranu organizma? Upravo davanjem ćelija druge osobe, bilo srodne bilo nesrodne. Tek tada pokrećete imunološke mehanizme, i to se zove bolest kalema protiv domaćina, ili stručno ‘graft-versus-host desease’. On ima taj antileukemijski efekat“, kaže dr Vujić. „Prošle godine u junu radili smo transplantaciju koštane srži dečaku od šest meseci kome je postavljena dijagnoza akutne leukemije.
Pošto je prvo dete i jedino dete, a bio je kandidat za transplantaciju, započeli smo pretraživanje međunarodnog registra. Da bismo uopšte tome pristupili, u zakonskoj smo obavezi da dobijemo njihov pristanak. Tokom tog razgovora roditelji su nam rekli kako su pri rođenju deteta ostavili krv pupčanika u privatnoj banci i da je ta krv potpuno neupotrebljiva jer se njegovim matičnim ćelijama leukemija ne može izlečiti!“
Doktorka Vujić srela se i sa slučajevima u kojima su korišćene matične ćelije tkiva pupčane vrpce, koje se koriste u regenerativnoj medicini.
„Kada je reč o cerebralnoj paralizi, naše iskustvo je sledeće: za kratko vreme primili smo dvoje dece koja su u inostranstvu lečena matičnim ćelijama tkiva pupčanika na privatnim klinikama. Došli su s visokom temperaturom i, nažalost, jedno dete je preminulo. Ako matičnu ćeliju probate da ubacite tamo gde joj nije mesto, moguće su ozbiljne komplikacije.“
Transplantacioni tim ovog instituta do sada je obavio 204 transplantacije na pacijentima uzrasta od pet nedelja do 19 godina i cena se kretala od 7.000 do 200.000 evra – ova druga kod dečaka kome su je dva puta radili i koji je imao preko 80 kg, pa je samim tim i potrošnja lekova bila velika.
Izvor: Newsweek